Edt, HR, 22.12.2011.

Iako smo ozbiljno razmišljali da ostanemo još jedan dan ipak smo se polako počeli pakirati. Osim Hallstatta nismo ovdje imali previše toga za vidjeti. Dobro bi bilo da smo došli radi skijanja, ali nismo. Ima taj kraj dosta šetnica i vidikovaca po okolnim brdima ali sada je to nedostupno. Imaju i oni svoje rudnike za turiste ali sada su zatvoreni i inače ne dozvoljavaju ulazak djeci mlađoj od 4 godine.

Snijega je dosta napadalo pa su se domaćini veselili nadajući se konačnom pravom početku sezone skijanja i novim gostima. Ceste su bile jako dobro očišćene šta je i za očekivati. Moglo se voziti sasvim normalno. Čak sam i sustigao ralicu koje je išla nekih 50 km/h. Ih, pa sporo je to nekako, cesta je baš super. I prođem ja tako pored ralice na prvoj ravnici. I vidim da sam napravio glupost, jer to šta je cesta baš super je zato jer ju je ralica upravo čistila. Ovako sam mogao jurcati po nekakvoj slaboj bljuzgi. Bilo mi je bolje da vozim za ralicom. Sada je bilo gotovo. Sve je bilo u redu dok minutu nakon pretjecanja nisam naišao na nekakav zavojiti uspon. I da sam htio brže ne bi uspio, morao sam normalno usporiti kako se ne bi počeo klizati. Vukao sam se uzbrdo i gledajući u retrovizor čekao trenutak kad će me barba s ralicom sustići i morati usporiti radi mene. Čekao sam onaj trenutak kad ću ispasti pravi šupak. Ponekad šupci imaju više sreće nego pameti pa ispada da se uskoro opet otvorila prilično čista ravnica gdje sam mogao voziti normalno.

Vozeći prema jugu bilo je sve manje i manje snijega. Dan je lijep, vremena imamo pa mi je palo na pamet da još nešto usput pogledamo. To je ono šta K ne voli jer kad krenemo doma onda idemo doma. Nema tu sad neke improvizacije ako baš ne treba. Stajanje u Villachu joj baš nije bilo po volji pa sam odlučio da odaberem nešto nasumce, nešto sa GPS-a.

Kao neku nabrzaka alternativu našao sam nekakav dvorac nedaleko autoceste. Kakav god da je, ako je dvorac ne može biti loše. Ne da mi se još ići kući, dan je lijep. To šta sam našao je tek nekoliko kilometara udaljeno od autoceste na omanjem brdu. Čim smo došli do gore vidjeli smo da to nije ništa naročito. Vidio sam uređeni parking, parkirao i otišao vidjeti da li je dvorac uopće otvoren. Ispred parkiran Jaguar. Otvara se prozor na katu i čovjek pita koga tražim. Kako koga tražim, zanima me gdje mogu kupiti ulaznice. E pa nigdje. Ni danas ni sutra ni nikad. Da, baš nikad zato jer je dvorac privatno vlasništvo, nije otvoren za javnost i ne prčkaju se sa tamo nekim posjetiteljima. Bah. nisam imao nikakvu vrećicu koju bi navukao na glavu kako bi se na miru sramio pa sam poradio na hitrom uzmicanju. Čovjek je bio pristojan ali ja sam se tupavo osjećao. Sjeo sam u auto, vratio se na autocestu i izbio si na neko vrijeme iz glave ideje o posjećivanju usputnih tkz. turističkih atrakcija. No dobro, K je ovaj put mudro šutjela i pustila da se sam zajebem. Tako da više ništa ne zahtijevam i da ako se samo usudim opet spomenuti neko zaustavljanje da me podsjeti na taj zajeb. Dobila je bitku, nema zaustavljanja.

U Sloveniji nedaleko Karavanki morao sam točiti plin. Opet samoposluživanje baš kao na putu za gore. I opet muka isusova, samo šta ovaj put nije bilo Slovenca u redu iza mene koji je nespretnjakoviću, tj. meni, priskočio u pomoć. Te je prekratka cijev, te sam priključak jedva nabio, te točenje nikako da krene, te je presporo pa sam se iskilio dok sam onako natežući crijevo dočekao kraj. Ma ono, bolje da sam dikobraza išao rađati. Dok sam točio sjetio sam se jednog starog vica… Mali Ivica u šetnji sa roditeljima uz rijeku ulovi zlatnu ribicu i dobije pravo na tri želje.
Ivica: – Ja bi ježa.
Tata: – Ma šta će ti jež, goni ga u pizdu materinu!
Mama vrišteći: – Vadi ga vaaan!!! Vadi ga vaaaan!!!

Približavali smo se Kopru. Počele su priče kako bi bilo dobro zaustaviti se u njihovom trgovačkom centru. Ma samo malo da nešto vidi. Pretpostavljao sam da je dijabolički ženski mozak uvijek spreman na takve vremenske konstrukcije – manje vremena u obilasku, više vremena u šopingu. Nismo li ono rekli da nema zaustavljanja? Ma naravno da nema, idući stop je tek dole na granici. Bio je red da taj dan i ja dobijem jednu bitku.